Партократија је производ изборног система

Радован Пешикан, економиста

На својеврено реторичко  питање Небојше Катића, нашег познатог аналитичара, да ли је демократија у Србији могућа, одговорио бих  да јесте, али не са овим изборним системом. Основна слабост овог система је у томе што је он конципиран на нео-либералном ставу да држава не треба да се меша у питања привредног развоја – треба да стоји по страни.  По препоруци и саветима ЕУ, које смо ми прихватили, питање привредног развоја  треба да се разреши у тржишним односима, на европском и глобалном тржишту, а како је то код нас разрешено  показују и резултати у целом постоктобарском периоду. Нама су остали дугови, које не знамо како да вратимо, а банкама и њиховим матичним земљама потраживања.

Сви трендови су окренути у негативном смеру.  Прошло је више избора, измењало се више политичких партија на власти, али се економска политика није мењала, а резултати су сваке следеће године били гори од претходне. Сада када смо доведени до ивице банкротства, хтели ми то или не, држава више не може да стоји по страни -мораће да се меша. У ЕУ не постоји шалтер за жалбе, а грађани нису гласали за посланке ЕУ него за своје политичке партије и политику коју су оне предлагале, па само њих и можемо позивати на одговорност. Наиме, демократија почива на слободама појединаца, њиховом  праву да бирају и да буду бирани, али и одговорности тих истих појединаца за последице свог избора, какве год оне биле. То исто важи и за политичке партије. Али, у нашем изборном систему ни у једној одредби се  не  помиње предизборна нити  постизборна одговорност политичких партија, па ни грађана. Зато ми данас имамо једну парадоксалну ситуацију да за добијање возачке дозволе морамо да покажемо одговарајуће знање, али не и за управљање државом.  Тај недостатак  одговорности, уместо демократије произвео је  партократију са тенденцијом да она прерасте у аутократију. Наиме, избори нису ништа друго него својеврстан облик политичког тржишта[1], на коме партије нуде- „продају“ своје програме, а грађани их купују „плаћајући“ их својим поверењем.Тржиште као и свако друго. Партије се уместо са програмима грађанима обраћају празним обећањима са једнократном употребом, до затварања биралишта. Али, партије које су се определиле да управљају земљом биле би дужне да грађанима понуде разумљиве и упоредиве програме развоја ,како би грађани знали шта која партија нуди и одабрали програм за који мисле да је најбољи. Дакле, ови програми, за које се залажемо, не могу да заобиђу реалне проблеме као што су: питање дуга, спољнотрговинског дефицита, запошљавања, плата и сл., али ни приходну страну. Партије имају право и слободу да се  непосредно обраћају грађанима са обећањима по свом нахођењу, али имају и обавезу да грађане упознају из којих прихода ће те обавезе да измирују, колико ће повећати друштвени производ. Да ли ће тај прираст БДП бити 5 или 10% годишње питање је знања и способности сваке партије појединачно. Она партија која буде имала бољу кадровску структуру биће способна да понуди и бољи програм развоја од других партија,  већи пораст друштвеног производа, па самим тим и боље шансе да добије поверење грађана. За партије то је питање опстанка, а то без људи од знања, способних да организују реализацију програма, није могуће.

Руководећи се идејом те одговорности, постојећи систем избора  треба допунити са одредбама о одговорности, не само  партија него  и грађана.

У законодавство које регулише изборни систем, потребно је унети обавезу: да је свака политичка партија која жели да тражи поверење грађана, дужна да грађанима понуди програм развоја и стопу привредног раста- БДП у изборном мандату.

Грађанин који се определио да живи у овој држави најмање што може да учини, да би  допринео уређењу своје државе, јесте да изађе на изборе, без обзира на то како ће да гласа и коме ће, и да ли ће било коме, да укаже  своје поверење. И прецртани листић је изражена воља.

Прихватање ових промена и контролних механизама за њихову реализаљцију имало би далекосежне последице на укупне  односе и расположење у друштву из више ралога, навешћемо само неке:

Сви појединци, било да су извршни радници, предузетници, политичке партије или чланови владе, били би доведени у положај једнаке одговорности за  послове које су сами изабрали а то је и предуслов: за враћана поверења у своју власт, али и за опроштај од партократије.

Пословни консултант, Панчево

[1] Радован Пешикан „Пут изласка из кризе – позитивна кадровска селекција“ РЦП Панчево, 2018.